| Indeks članka |
|---|
| A gde smo mi, roditelji? |
| Strana 2 |
| Sve strane |
Strana 1 od 2
Postoji mesto, sve češće virtuelno, na kome svako od nas u nekom trenutku i u nekom kutku zauzme poziciju fetusa i tako ušuškan traži tajne odgovore na pitanja koja su još tajnija. Toliko su tajna da ih i sami sebi postavimo zatvorenih očiju i stegnutim ušima.
Tražimo odgovore na njih, svako na svoj način.
Prepoznajemo patnju, iščekivanje, neizvesnost, potrebu, želju, strah, uznemirenost, golicanje, sve pomešano, na kraju osetimo i olakšanje ako odgovor "tajni" napokon dođe.
Toliko intenzivnih emocija u tom samo našem kutku koji smo sebi ćutke izabrali, sada kada emocije u svakodnevnom životu postadoše privilegija.
Nema ih ljudi! Potpuni deficit!
Jasno je da ne vidimo više ni suton, niti čekamo svitanje, niti se raspršujemo po svetu tražeći nove molekule, nema potrebe.
Sve smo stilizovali i uspeli da napravimo sebi virtuelni kutak u kome sve što nam treba odlično funkcioniše.
A onda nas za trenutak prene dečiji plač, ili dečiji zahtevi... Ah da, pa ja imam i dete, koje čeka da ga vaspitavam, da mu spakujem opeglano, da mu postavim tanjir sa onim što baš u trenutku želi da pojede, da mu se nasmejem i protrljam mu kosicu, da pričam o njemu prijatelju svome. Čeka nas mali budući čovek koji je siguran da je njegov roditelj najpametniji, najsposobniji na svetu i da mu ništa nije teško kada je u pitanju dete.
Ovaj način razmišljanja našoj deci daje snagu da prebrode frustracije dok rastu i posmatraju svoje telo kako se menja u kontinuitetu. Ne razmišljamo skoro nikada o njegovim svakodnevnim strahovima da će već sutra nešto u zakopčavanju da mu dobro zapinje. Ne čujemo njegove tajne glasove...
"Joj što si poraso, ljubi te tetka pa do juče si bio dete..."
"Samo si mi ti još falila, tetka..."
Nema ništa bolnije od odrastanja. Dok si beskonačno srećan jer polako dodiruješ obruč koji si u mašti preskakao, postaješ svestan odgovornosti, i obaveza koje ti daju dobrodošlicu u svet odraslih.
